Pi­še: Če­do­mir An­tić

Ju­če se na­vr­ši­lo sto­ti­nu go­di­na od po­čet­ka To­plič­kog ustan­ka ko­ji je srp­ski na­rod dva naj­ju­žni­ja sre­za pred­ku­ma­nov­ske Sr­bi­je po­di­gao pro­tiv bu­gar­skih osva­ja­ča. Za na­rod Sr­bi­je i Cr­ne Go­re ovaj krat­ko­vje­ki i stra­šni isto­rij­ski do­ga­đaj osta­će je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih u isto­ri­ji. Bu­du­ći da je oblast To­pli­ce, Ne­ma­nji­na ze­mlja (nad tim žu­pa­ma je ro­do­na­čel­nik na­še naj­slav­ni­je di­na­sti­je vla­dao kao mla­dić), sta­ra srp­ska oblast, u vri­je­me osman­skog jar­ma opu­stje­la pa na­se­lje­na di­vljim ple­me­ni­ma iz Lju­me i Ma­ta, kne­žev­ska vla­da je po oslo­bo­đe­nju na tu ne­mir­nu gra­ni­cu po­zva­la na­rod iz Sr­bi­je i Cr­ne Go­re. Tu su se Sr­bi sa svih stra­na na­šli na me­đi Ma­će­do­ni­je u iš­če­ki­va­nju da bu­de ob­no­vlje­na cje­lo­kup­na dr­ža­va iz dav­ni­na. Sr­bi iz Sr­bi­je, Sta­re Her­ce­go­vi­ne, Br­da, Cr­ne Go­re na­se­li­li su se i po­mi­je­ša­li da bi po­sta­li sre­di­šte jed­ne ob­no­vlje­ne evrop­ske dr­ža­ve, ko­ja se u ono vri­je­me di­za­la iz pe­pe­la.
Ka­da su po­sle po­ni­ža­va­ju­ćih go­di­nu da­na i tri po­ra­za, 1.250.000 nje­mač­kih, austro­u­gar­skih i bu­gar­skih voj­ni­ka ne­ka­ko uspje­li da po­ti­snu srp­sku voj­sku ka al­ban­skim i cr­no­gor­skim pla­ni­na­ma, Sr­bi­ja je pod­jarm­lje­na i ras­par­ča­na. Ve­ći dio dr­ža­ve - od Bi­to­lja do Sme­de­re­va - pri­pao je Bu­gar­skoj, či­ji je na­rod vo­dio nje­mač­ki car iz lo­ze Ko­bu­r­ga. Sto­ti­nu hi­lja­da srp­skih voj­ni­ka pa­lo je u rop­stvo, pe­ti­na sta­nov­niš­tva već je bi­la ubi­je­na ili umr­la od epi­de­mi­ja i gla­di. Be­o­grad je iz­gu­bio 90 od­sto sta­nov­ni­štva i u nje­mu je ži­vje­lo ma­nje Sr­ba ne­go u vri­je­me tur­skih sil­ni­ka da­hi­ja.
Ka­da su srp­ska i fran­cu­ska voj­ska 1916, po­sle sjaj­nih po­bje­da, uspje­le da oslo­bo­de dru­gi po ve­li­či­ni srp­ski grad Bi­tolj, u na­ro­du se ro­di­la sjaj­na i ve­li­ka na­da da će ze­mlja usko­ro bi­ti oslo­bo­đe­na. U ze­mlji či­ji su sta­nov­ni­ci stri­je­lja­ni u hi­lja­da­ma, gdje je glad pre­ma zva­nič­nim po­da­ci­ma to­kom 1917. od­ni­je­la čak 8.000 ži­vo­ta, dva sre­za – To­plič­ki i Ja­bla­nič­ki – po­di­gla su se na usta­nak. Upr­kos vo­lji čet­nič­kih ko­man­da­na­ta, na­rod se po­di­gao na oruž­je od­bi­ja­ju­ći bu­ga­ri­za­ci­ju, mo­bi­li­za­ci­ju u car­sku voj­sku i dru­ga na­si­lja, u na­di da će od So­lu­na usko­ro do­ći srp­ske ar­mi­je. Pod ko­man­dom po­ruč­ni­ka Ko­ste Mi­lo­va­no­vi­ća Pe­ćan­ca, Ko­ste Voj­no­vi­ća, Mi­lin­ka Vla­ho­vi­ća, Ra­do­sa­va Bu­la­to­vi­ća, To­ška Vla­ho­vi­ća, Jo­va­na Ra­do­vi­ća... srp­ski na­rod ovih si­ro­ma­šnih sre­zo­va su­prot­sta­vio se Bu­gar­skoj i Austro­u­gar­skoj. Če­tr­de­set hi­lja­da sta­nov­ni­ka ovih kra­je­va, či­ji su naj­sna­žni­ji sta­nov­ni­ci u naj­bo­ljim go­di­na­na već bi­li po­gi­nu­li, ra­to­va­li na So­lun­skom fron­tu ili ča­mi­li u rop­stvu, su­prot­sta­vi­lo se dr­ža­va­ma ko­je su za­jed­no ima­le še­zde­set mi­li­o­na sta­nov­ni­ka. To­kom mje­sec da­na, ko­li­ko je usta­nak po­tra­jao sla­bo na­o­ru­ža­ni usta­ni­ci uspje­li su da oslo­bo­de svo­je sre­zo­ve i da uđu u gra­di­će Pro­ku­plje, Kur­ši­mli­ju i Le­ba­ne. Bu­gar­ska i austro­u­gar­ska voj­ska mo­ra­le su za­jed­no da po­đu na usta­ni­ke. Na je­dva ne­što vi­še od jed­nog sta­nov­ni­ka – ra­ču­na­ju­ći i dje­cu i že­ne – na­stu­pao je je­dan voj­nik če­sto po­vu­čen sa ve­li­kih fron­to­va. Oko 6.000 usta­ni­ka bra­ni­lo se hra­bro dok sva­ki dru­gi ni­je po­gi­nuo. U ma­sa­kru ko­ji je usli­je­dio po­gi­nu­lo je 20.000 oso­ba, uglav­nom že­na i dje­ce. Na po­sle­rat­nim spi­sko­vi­ma rat­nih zlo­či­na u Evro­pi oko 40 od­sto bi­lo je pri­pi­sa­no bu­gar­skim ofi­ci­ri­ma i ko­mit­skim voj­vo­da­ma. Ni­ti je­dan od njih ni­je od­go­va­rao za rat­ne zlo­či­ne. Sta­nov­ni­štvo či­ta­vih kra­je­va, pa i onih ko­ji ni­su usta­li na oruž­je, za­to­če­no je u lo­go­ri­ma ši­rom Bu­gar­ske. Me­đu nji­ma i moj pra­dje­da Ra­di­sav, ko­ji je imao še­sna­est go­di­na.
Srp­ske voj­vo­de pred­vo­đe­ne Ko­stom Pe­ćan­cem i Ko­stom Voj­no­vi­ćem na­sta­vi­le su bor­bu. Voj­no­vić je he­roj­ski po­gi­nuo op­ko­ljen od bu­gar­ske voj­ske. Pe­ća­nac je pre­šao u Bu­gar­sku i za­u­zeo Bo­silj­grad ka­ko bi po­ka­zao da je Sr­bi­ja i da­lje u ustan­ku.
Bri­tan­ski di­plo­ma­ta za­bi­lje­žio je da su na da­le­kom Kr­fu, dok su slu­ša­li iz­vje­štaj o To­plič­kom ustan­ku, po­sla­ni­ci pla­ka­li na sjed­ni­ci Na­rod­ne skup­šti­ne Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je.
Ka­da su sa­ve­zni­ci, sa srp­skim ar­mi­ja­ma u pr­vim re­do­vi­ma, po­ra­zi­li voj­ske Cen­tral­nih si­la, na­pre­du­ju­ći od Bi­to­lja do Ara­da, Ba­je, Osi­je­ka, Ko­to­ra, Spli­ta, Ri­je­ke... Či­ta­ve obla­sti ju­žne Sr­bi­je, Ko­so­va, Me­to­hi­je i Cr­ne Go­re oslo­bo­di­li su srp­ski čet­ni­ci. Ko­sti Pe­ćan­cu austro­u­gar­ska voj­ska pre­da­la je klju­če­ve naj­slav­ni­jeg srp­skog ma­na­sti­ra – Vi­so­kih De­ča­na.
To­plič­ki usta­nak osta­će upam­ćen kao jed­na od naj­ve­ćih tra­ge­di­ja u isto­ri­ji srp­skog na­ro­da i Ju­žnih Slo­ve­na. Isto­ri­ja će ga za­pi­sa­ti i kao ve­li­ko preg­nu­će obič­nog na­ro­da ko­ji se ni­je mi­rio sa rop­stvom i na­si­ljem. Za raz­li­ku od ne­kih dru­gih stra­da­nja su­sjed­nih na­ro­da, srp­ski na­rod sje­ća­ju­ći se To­pli­ce ne mr­zi Bu­ga­re. Ovaj naj­ve­ći usta­nak Pr­vog svjet­skog ra­ta, osta­će dio sto­ljet­ne epo­pe­je ko­ja je do­ve­la do tri­jum­fa slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je na Bal­ka­nu. Ime­na i sud­bi­ne usta­ni­ka i nji­ho­vih vo­đa po­ka­zu­ju i dvi­je či­nje­ni­ce. Srp­ski na­rod ži­vi u ra­znim dr­ža­va­ma, ali je je­dan i ne­dje­ljiv. Ta­ko je bi­lo i ta­ko će bi­ti. Ka­da Sr­bi po­dig­nu usta­nak to je ne­po­re­ci­va či­nje­ni­ca, ne­ma po­tre­be da se oko to­ga je­ste li ili ni­je spo­re prav­ni eks­per­ti i ne­ki ta­mo tu­ži­o­ci.
Srp­ski ustan­ci se na kra­ju, tre­ba i to re­ći, uvi­jek za­vr­še po­bje­dom.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)